Već početkom 20. veka, sa konstantnim povećanjem putničkog i teretnog transporta, prva novosadska železnička stanica postala je preopterećena. Kako nije više bilo moguće efikasno organizovati mešoviti putničko-robni saobraćaj, niti opsluživati veliki broj lokomotiva i teretnih vagona, pristupilo se izmeštanju
teretne stanice i radionica u zapadni deo grada. Projekat ranžirne stanice je odobren 1915. godine, a ugovor o izgradnji stanice između Ministarstva rata u Beču i Magistrata Novog Sada je sklopljen 1916. godine. Potom je 1918. godine započeta eksproprijacija zemljišta. Projekat objekta ložionice sa depoima datira iz 1924. godine.
Arhitektonski najinteresantniji objekat unutar kompleksa predstavlja ložionica, centralno pozicionirana zgrada polukružne osnove. Uz nju su postepeno dograđivani raznovrsni objekti koji su bili neophodni za funkcionalnu upotrebu teretne stanice.
Ložionicu karakteriše funkcionalna šema karakteristična za ovaj tip železničkih objekata građenih početkom 20. veka širom Evrope. Od centralne tačke unutrašnjeg platoa, gde se nalazi mehanizam za navođenje vozila, prema ložionici se radijalno pružaju 22 šinske trase. Svaka od njih prolazi kroz dvokrilnu metalnu kapiju i, prelazeći preko kanala, uvodi vozilo u objekat. Enterijerom polukružne hale dominira čelična krovna rešetka. Površina spoljnjeg zida podeljena je plitkim pilastrima na 22 polja, unutar kojih se nalaze po dva prozora većih dimenzija. Zanimljiv detalj svedene industrijske arhitekture predstavlja zupčasti krovni venac urađen u opeci.
Kada je u rad puštena nova železnička stanica, 1964. godine, ranžirna stanica, koja je bila prilično udaljena od stare železničke stanice, zadržala je svoju namenu, jer se uklapala u novu železničku mrežu. Originalna funkcija je delimično očuvana do danas.
