Nakon austrougarske nagodbe (1867) i sjedinjenja tri grada (Pešta, Budim i Stari Budim) dolazi do naglog razvoje novoformirane Budimpešte. Savet za javne radove glavnog grada, koji je osnovan 1870. godine, izradio je projekat uređenja grada i koncepciju razvoja saobraćaja i infrastrukture. Kao jedan od rezultata tih projekata, godine 1876. je izgrađen bulevar koji je spojio centar i gradski park (Városliget). Bulevar je svoje ime dobio 1885. godine po glavnom inicijatoru izgradnje, Đuli Andraši (Andrássy Gyula).
Po prvenstvenim planovima na putu Andraši je trebala biti izgrađena železnica konjske vuče, a potom električna pruga. Međutim, Savet za javne radove glavnog grada nije dao dozvolu za izgradnju zbog „estetskih razloga”. Zahvaljujući ovoj odluci razmatrana je ideja o izgradnji podzemne železnice, na inicijativu Mor Balaža, direktora Gradskog električnog tramvaja (BVVV). On je predložio slično rešenje Londonskoj podzemnoj železnici, otvorenoj 1863. godine, međutim ovde je planiran električni umesto parnog pogona.
BVVV je sa konkurentnim preduzećem, Budimpeštanskim železničkim društvom za javne puteve (BKVT), uključujući firmu Simens i Halske, koji su uradili pionirski poduhvat u razvoju tehnologije električnih železnica, 1894. godine predao projekat za izgradnju podzemne železnice. Konzorcijum je po ubrzanom postupku dobio dozvolu za izgradnju, pod uslovom da projekta bude realizovan do milenijumskih svečanosti. Izvođač je bila firma Simens i Halske, a za izgradnju tunela je angažovan Robert Winš (Wünsch Róbert). (On je projektovao prvi armiranobetonski most u Mađarskoj, koji je bio postavljen iznad stajališta Zoološki vrt (Állatkert).
Izvođenje je započeto u avgustu 1894. godine, a završeno u aprilu 1896.
Svečano otvaranje podzemne železnice je održano 2. maja 1896. godine. Nakon londonske podzemne železnice, budimpeštanska je bila druga u Evropi, a prva na kontinentalnom delu. Prilikom svečanog otvaranja milenijumske izložbe, 8. maja i Franc Jozef je doputovao na događaj u kraljevskom vagonu podzemne železnice. Nakon ove posete Budimpeštanska podzemna električna železnica (Budapesti Földalatti Villamos Közúti Vasút) preimenovana je u Franc Jozef podzemna električna železnica (Ferencz József Földalatti Villamos Vasút).
Ukupna dužina trase je bila 3,7 km, sa 9 podzemnih i 2 nadzemna stajališta. Krajnje stanice su bile: Trg Gizela (danas Trg Verešmarti) i Arteško kupatilo (danas Sečenji kupatilo). Pored savremenih tehničkih rešenja, veliki akcenat je stavljen i na izgled. Podzemna stajališta su obložena Žolnai (Zsolnay) keramikom, a iznad njih su podizane dekorativne sale za silazak. Tunel podzemne železnice je bio širok 6 metar, a unutrašnja visina je iznosila 2,8 m. U njemu je saobraćalo 20 motornih kola proizvedenih u fabrici Šlik (Schlick).
Podzemna železnica je od 1923. godine bila pod upravom BSKRT (BSzKRT), od 1947 Električne železnice glavnog grada (Fővárosi Villamosvasút), a od 1968. BKV. Prilikom izgradnje Metro linije istok-zapad, 1950. godine, stajalište kod trga Deak (Deák-tér) je premešteno. Totalna rekonstrukcija podzemne železnice je urađena 1972-73. godine, kada je obnovljen električni sistem, fond transportnih sredstava i uveden je desni saobraćaj. Linija je čitavom dužinom premeštena ispod zemlje, kolosek je produžen do Meksičkog puta (Mexikói út). Nakon ovih poduhvata, ukupna dužina linije, sa 11 stajališta, iznosila je 4,4 km.
Tokom pripreme za godišnjicu Milenijuma, 1995. godine, obnovljeno je 8 stajališta (kulturna dobra) na osnovu prvobitnog izgleda iz 1896. godine. Od 2002. godine podzemna železnica, kao deo Andraši puta i njegovog spomeničkog okruženja, nalazi se na listi Svetske kulturne baštine.
Podzemni železnički muzej kompanije BKV kod stajališta trg Deak, predstavlja sećanje na prvu podzemnu železničku liniju na kontinentalnom delu Evrope, predatu 1896. godine. Muzej je smešten u autentični ambijent, u delu tunela podzemne železnice, koji je izgubio originalnu funkciju 1950. godine, prilikom gradnje metro linije. Posetioce na lokaciji očekuju oblikovanje i atmosfera koji podsećaju na prvobitne stanice (Žolnai pločice, originalni stanični natpisi, ograde od livenog gvožđa, klupe, nekadašnji vagoni, čuvarnice). Izložba obuhvata i niz drugih artefakata, originalnih dokumenata, nacrta, mapa, fotografija, modela i filmskih snimaka, koji će vas voditi kroz 125 godina istorije Milenijumske podzemne železnice.
