Nakon lionske uspinjače, koja je izgrađena za javni prevoz 1862. godine, već 1870. je otvorena uspinjača budimske tvrđave, tada zvana Budimska brdska železnica. Bilo je to drugo transportno sredstvo takvog tipa u svetu. Izgradnju po lionskom modelu je inicirao Eden Sečenji, da bi ministarstva, službe i pozorište locirani na budimskoj tvrđavi bili lako pristupačni. Izvođački projekat po nacrtima Eden Juraseka je predat nadležnim službama u februaru 1868. godine, a nakon što je Eden Sečenji dobio koncesiju za upravljanje uspinjačom na 40 godina, izvođenje je započeto u junu iste godine. Na donjem kraju trase je izgrađena jedna impozantna polazna stanica, gde je bila smeštena mašinska oprema. Po originalnim projektima polazna tačka je bila podignuta za sedam stepenika od trga. Nadležne službe nisu dale dozvolu za izgradnju gornje prijemne stanice iz vojnih razloga. Na tom mestu je sagrađen jedan manji paviljon sa okretnom pločom, preko koje su žičanim užadima bile povezane dve kočije u oba saobraćajna smera. Kočije su bile u ravnoteži u besteretnom stanju, a da bi se ta ravnoteža zadržala i prilikom transporta putnika i da bi kočije saobraćale, korišćena je parna mašina od 30 konjskih snaga.
U januaru 1869. godine nadzor nad izvođenjem je preuzeo Henrik Volfart, delimično izmenjujući izvođački projekat uspinjače. Međutim, nije imao prostora za velike izmene, jer je deo posla već bio realizovan, a takođe su bile poručene i mašine. Nagib trase sa 32,5 stepeni je modifikovao na 30, što je rezultovao pomeranje početnog nivoa sa 1,5 na 7,5 metara, odnosno 40 umesto planiranih 7 stepenika. Na ovaj način 15% ukupne visinske razlike od 50 metara, putnici su i dalje morali da savladaju peške. Parna mašina i kočije normalnog koloseka (1435 mm) su proizvedene u Beču. Kočije su se sastojale od po tri, stepenasto postavljene kabine sa osam sedišta.
Saobraćaj na budimskoj brdskoj trasi je pokrenut 2. marta 1870. godine. Uspinjača je ubrzo postala omiljeno javno prevozno sredstvo. Godine 1873. je imala 1,5 miliona, a 1943. 2,1 miliona putnika godišnje. Iako su obnova i osavremenjavanje planirani više puta, ona je funkcionisala u nepromenjenom obliku do 1944. godine. Uspinjača je stradala u bombardovanju Budimpešte tokom Drugog svetskog rata, a nakon toga je odlučeno da bude srušena.
Obnova uspinjače urađena je između 1984. i 1986. godine. Rekonstruisana je na originalnom mestu, uklapajući se u zaštićeno okruženje. Poštovan je njen originalni izgled, ali i savremeni tehnički kriterijumi. Funkcionisanje je rešeno pomoću električnog pogona koji je smešten u gornjoj prijemnoj stanici. Donja prijemna stanica je premeštena na nivo trga Klark Adam, te posetioci više nisu morali da se penju stepenicama do stanice. Saobraćaj na obnovljenoj uspinjači je ponovo uspostavljen 4. juna 1986. godine, prvenstveno za turističke svrhe. Zajedno sa dunavskom panoramom, uspinjača je jedna od omiljenih atrakcija glavnog grada. Dunavska panorama i četvrt budimske tvrđave od 1987. godine predstavlja svetsku kulturnu baštinu.
